1Драги мој сиђе у врт свој, к лехама мирисног биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.
2Ја сам драгог свог, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.
3Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.
4Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду.
5Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.
6Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.
7Шездесет има царица и осамдесет иноча, и девојака без броја;
8Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видеше је девојке и назваше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.
9Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?
10Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.
11Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.
12Врати се, врати се Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? Као чете војничке.