1На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.
2Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
3Нађоше ме стражари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
4Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.
5Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
6Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?
7Гле, одар Соломунов, а око њега шездесет јунака између јунака Израиљевијех:
8Сви имају мачеве, вјешти су боју, у свакога је мач о бедру ради страха ноћнога.
9Одар је начинио себи цар Соломун од дрвета Ливанскога;
10Ступце му је начинио од сребра, узглавље од злата, небо од скерлета, а изнутра настрт љубављу за кћери Јерусалимске.
11Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова.