1А кад дође време Давиду да умре, заповједи Соломуну сину својему говорећи:
2Ја идем куд иде све на земљи; а ти буди храбар и буди човјек.
3И држи што ти је Господ Бог твој заповједио да држиш, ходећи путовима његовим и држећи уредбе његове и заповијести његове и законе његове и свједочанства његова, како је написано у закону Мојсијеву, да би напредовао у свему што узрадиш и за чим се год окренеш,
4Да би Господ испунио ријеч своју коју ми је рекао говорећи: ако успазе синови твоји на пут свој ходећи преда мном вјерно, свијем срцем својим и свом душом својом, тада ти не ће нестати човјека на пријестолу Израиљеву.
5А ти знаш шта ми је учинио Јоав син Серујин, шта је учинио двјема војводама Израиљевијем, Авениру сину Нирову и Амаси сину Јетерову, које уби проливши у миру крв као у рату, и окаља крвљу као у рату појас свој око себе, и обућу своју на ногу.
6Учини дакле по мудрости својој, и немој дати да се сиједа глава његова спусти с миром у гроб.
7Синовима пак Варзелаја од Галада учини милост, и нека буду међу онима који једу за твојим столом, јер су тако дошли к мени кад сам бјежао од Авесалома брата твојега.
8И ето, код тебе је Симеј син Гирин од Венијамина из Ваурима, који ме је љуто ружио кад иђах у Маханајим; али ми дође на сусрет на Јордан, и заклех му се Господом рекавши: нећу те убити мачем.
9Али му ти немој опростити, јер си мудар човјек и знаћеш шта ћеш му учинити, да оправиш сиједу главу његову с крвљу у гроб.
10Тако почину Давид код отаца својих, и би погребен у граду Давидову.
11А царова Давид над Израиљем четрдесет година: у Хеврону царова седам година, а у Јерусалиму царова тридесет и три године.
12И Соломун сједе на пријесто Давида оца својега, и царство се његово утврди јако.
13Тада дође Адонија син Агитин к Витсавеји матери Соломуновој; а она рече: јеси ли добро дошао? А он рече: добро.
14Потом рече: имам нешто да ти кажем. А она рече: говори.
15Тада рече: ти знаш да је моје било царство, и да је у мене био упро очи сав Израиљ да ја будем цар; али се царство пренесе и допаде брату мојему, јер му га Господ даде.
16Зато те сад молим за једно; немој ме одбити. А она му рече: говори.
17А он рече: говори цару Соломуну, јер ти он неће одбити, нека ми да за жену Ависагу Сунамку.
18А Витсавеја рече: добро, ја ћу говорити цару за те.
19И дође Витсавеја к цару Соломуну да му говори за Адонију; а цар уста и срете је и поклонив јој се сједе на свој пријесто, и заповједи те намјестише столицу матери његовој, и она сједе њему с десне стране.
20Тада она рече: искала би од тебе једну малу ствар, немој ме одбити. А цар јој рече: ишти, мајко, нећу те одбити.
21Она рече: подај Ависагу Сунамку Адонији брату својему за жену.
22А цар Соломун одговори матери својој и рече: зашто иштеш Ависагу Сунамку за Адонију? ишти и царство за њ, јер је он брат мој старији и има уза се Авијатара свештеника и Јоава сина Серујина.
23И закле се цар Соломун Господом говорећи: тако да ми учини Бог и тако да дода, себи на смрт каза то Адонија данас.
24И зато, тако да је жив Господ, који ме је утврдио и посадио ме на пријестолу Давида оца мојега, и који ми је начинио кућу као што је рекао, данас ће погинути Адонија.
25И посла цар Соломун Венају сина Јодајева, који уложи на њ, те погибе.
26А Авијатару свештенику рече цар: иди у Анатот на њиву своју, јер си заслужио смрт, али те нећу данас погубити, јер си носио ковчег Господњи пред Давидом оцем мојим и подносио си све невоље које је подносио отац мој.
27Тако Соломун свргне Авијатара да не буде свештеник Господњи, да испуни ријеч Господњу што рече у Силому за дом Илијев.
28И овај глас дође до Јоава; а Јоав бјеше пристао за Адонијом, премда за Авесаломом не бјеше пристао; и утече Јоав у шатор Господњи и ухвати се за рогове олтару.
29И јавише цару Соломуну: Јоав утече у шатор Господњи, и ено га код олтара. А Соломун посла Венају сина Јодајева говорећи: иди, уложи на њ.
30И ушав Венаја у шатор Господњи рече му: цар је казао: изиди. А он рече: нећу; него овдје хоћу да умрем. А Венаја јави цару говорећи: тако рече Јоав и тако ми одговори.
31А цар му рече: учини како је рекао, уложи на њ, и погреби га, и скини с мене и с дома оца мојега крв праву коју је пролио Јоав.
32И нека Господ обрати крв његову на његову главу, што уложи на два човјека праведнија и боља од себе, и уби их мачем без знања оца мојега Давида: Авенира сина Нирова војводу Израиљева и Амасу сина Јетерова војводу Јудина;
33Нека се дакле крв њихова врати на главу Јоавову и на главу сјемена његова довијека; а Давиду и сјемену његову и дому његову и пријестолу његову нека буде мир довијека од Господа.
34И отиде Венаја син Јодајев, и уложи на њ и погуби га, и би погребен код куће своје у пустињи.
35Тада постави цар Венају сина Јодајева на његово мјесто над војском, а Садока свештеника постави цар на мјесто Авијатарово.
36Потом посла цар и дозва Симеја, и рече му: сагради себи кућу у Јерусалиму, па ту сједи, и не излази одатле никуда.
37Јер у који дан изидеш и пријеђеш преко потока Кедрона, знај зацијело да ћеш погинути, и крв ће твоја пасти на твоју главу.
38А Симеј рече цару: добра је та ријеч; како је рекао господар мој цар, тако ће учинити слуга твој. И сједе Симеј у Јерусалиму дуго времена.
39Али се догоди послије три године, те утекоше двије слуге Симејеве к Ахису сину Машину цару Гатском. И би јављено Симеју: ено ти слугу у Гату.
40Тада уста Симеј, и осамари свога магарца, и отиде у Гат к Ахису да тражи слуге своје. И врати се Симеј, и доведе натраг слуге своје из Гата.
41И јавише Соломуну да је Симеј био отишао из Јерусалима у Гат, и да се вратио.
42Тада цар послав дозва Симеја, и рече му: нијесам ли те заклео Господом и нијесам ли ти тврдо рекао: у који дан изидеш куда му драго, знај зацијело да ћеш погинути? И ти ми рече: добра је та ријеч коју чух.
43Зашто дакле нијеси држао заклетве Господње и заповијести коју сам ти заповједио?
44Потом рече цар Симеју: ти знаш све зло за које зна срце твоје, што си учинио Давиду оцу мојему; Господ враћа твоје зло на твоју главу.
45А цар ће Соломун бити благословен и пријесто Давидов утврђен пред Господом довијека.
46И заповједи цар Венаји сину Јодајеву, те изиде и уложи на њ, те погибе. И царство се утврди у руци Соломуновој.