11 And when they bring you unto the synagogues, and unto magistrates, and powers, take ye no thought how or what thing ye shall answer, or what ye shall say:
12 For the Holy Ghost shall teach you in the same hour what ye ought to say.
1И онај дан изишавши Исус из куће сјеђаше крај мора.
2И сабраше се око њега људи многи, тако да мора ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше по бријегу.
3И он им казива много у причама говорећи: гле, изиђе сијач да сије.
4И кад сијаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их;
5А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше; јер не бијаше у дубину земље.
6И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше.
7А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их.
8А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шесет, а једно по тридесет.
9Ко има уши да чује нека чује.
10И приступивши ученици рекоше му: зашто им говориш у причама?
11А он одговарајући рече им: вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано.
12Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има.
13Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумију.
14И збива се на њима пророштво Исаијно, које говори: ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети.
15Јер је одрвенило срце овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.
16А благо вашијем очима што виде, и ушима вашијем што чују.
17Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.
18Ви пак чујте причу о сијачу:
19Свакоме који слуша ријеч о царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом: то је око пута посијано.
20А на камену посијано то је који слуша ријеч и одмах с радости прими је,
21Али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају ријечи ради, одмах удари натраг.
22А посијано у трњу то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и пријевара богатства загуше ријеч, и без рода остане.
23А посијано на доброј земљи то је који слуша ријеч и разумије, који дакле и род рађа, и доноси један по сто, а један по шесет, а један по тридесет.
24Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као човјек који посија добро сјеме у пољу својему,
25А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде.
26А кад ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ.
27Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: господару! нијеси ли ти добро сјеме сијао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?
28А он рече им: непријатељ човјек то учини. А слуге рекоше му: хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо?
29А он рече: не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу.
30Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најприје кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.
31Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као зрно горушичино које узме човјек и посије на њиви својој,
32Које је истина најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и сједају на његовијем гранама.
33Другу причу каза им: царство је небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.
34Све ово у причама говори Исус људима, и без приче ништа не говораше им:
35Да се збуде што је казао пророк говорећи: отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања свијета.
36Тада остави Исус људе, и дође у кућу. И приступише к њему ученици његови говорећи: кажи нам причу о кукољу на њиви.
37А он одговарајући рече им: који сије добро сјеме оно је син човјечиј;
38А њива је свијет; а добро сјеме синови су царства, а кукољ синови су зла;
39А непријатељ који га је посијао јест ђаво; а жетва је пошљедак овога вијека; а жетеоци су анђели.
40Како што се дакле кукољ сабира, и огњем сажиже, тако ће бити на пошљетку овога вијека.
41Послаће син човјечиј анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње.
42И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.
43Тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега. Ко има уши да чује нека чује.
44Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.
45Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера,
46Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.
47Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе;
48Која кад се напуни, извукоше је на крај, и сједавши, избраше добре у судове, а зле бацише напоље.
49Тако ће бити на пошљетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведнијех.
50И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.
51Рече им Исус: разумјесте ли ово? Рекоше му: да, Господе.
52А он им рече: зато је сваки књижевник који се научио царству небескоме као домаћин који износи из клијети своје ново и старо.
53И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде.
54И дошавши на постојбину своју, учаше их по зборницама њиховијем тако да му се дивљаху, и говораху: откуд овоме премудрост ова и моћи?
55Није ли ово дрводјељин син? не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков, и Јосија, и Симон, и Јуда?
56И сестре његове нијесу ли све код нас? Откуд њему ово све?
57И саблажњаваху се о њега. А Исус рече им: нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому својему.
58И не створи ондје чудеса многијех за невјерство њихово.