1У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: ко је дакле највећи у царству небескоме?
2И дозва Исус дијете, и постави га међу њих,
3И рече им: заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско.
4Који се дакле понизи као дијете ово, онај је највећи у царству небескоме.
5И који прими таково дијете у име моје, мене прима.
6А који саблазни једнога од овијех малијех који вјерују мене, боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску.
7Тешко свијету од саблазни! јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан.
8Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, отсијеци је и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или кљасту, него ли с двије руке и двије ноге да те баце у огањ вјечни.
9И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једнијем оком у живот ући, него с два ока да те баце у пакао огњени.
10Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небескога.
11Јер син човјечиј дође да изнађе и спасе изгубљено.
12Што вам се чини? Кад има један човјек сто оваца па зађе једна од њих, не остави ли он деведесет и девет у планини, и иде да тражи ону што је зашла?
13И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој више радује него онима деведесет и девет што нијесу зашле.
14Тако није воља оца вашега небескога да погине један од овијех малијех.
15Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуше, добио си брата својега.
16Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока.
17Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник.
18Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу.
19Још вам кажем заиста: ако се два од вас сложе на земљи у чему му драго, за што се узмоле, даће им отац мој који је на небесима.
20Јер гдје су два или три сабрани у име моје ондје сам ја међу њима.
21Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? до седам пута?
22Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет.
23Зато је царство небеско као човјек цар који намисли да се прорачуни са својијем слугама.
24И кад се поче рачунити, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.
25И будући да немаше чим платити, заповједи господар његов да га продаду, и жену његову и дјецу, и све што има; и да му се плати.
26Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: господару! причекај ме, и све ћу ти платити.
27А господару се сажали за тијем слугом, пусти га и дуг опрости му.
28А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својијех другара који му је дужан сто гроша, и ухвативши га дављаше га говорећи: дај ми што си дужан.
29Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити.
30А он не хтје, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга.
31Видјевши пак другари његови тај догађај жао им би врло, и отишавши казаше господару својему сав догађај.
32Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго! сав дуг овај опростих теби, јер си ме молио.
33Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах?
34И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој.
35Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својијех.