1Господе, вичем к теби, похити к мени, чуј глас мољења мојега, кад вичем к теби.
2Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.
3Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих.
4Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех.
5Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више; него је молитва моја против злоће њихове.
6Расуше се по каменијем врлетима судије њихове, и чуше ријечи моје како су благе.
7Као кад ко сијече и теше, тако се разлетјеше кости наше до чељусти пакленијех.
8Али су к теби, Господе, Господе, управљене очи моје, у тебе се уздам, немој одбацити душе моје.
9Сачувај ме од замке, коју ми метнуше, од лукавства онијех, који чине безакоње.
10Пашће у мреже своје безбожници, а ја ћу један проћи.