1И поче им говорити у причама: посади човјек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, па отиде.
2И кад дође вријеме, посла к виноградарима слугу да прими од виноградара од рода виноградскога.
3А они ухвативши слугу избише га, и послаше празна.
4И опет посла к њима другога слугу; и онога бише камењем и разбише му главу, и послаше га срамотна.
5И опет посла другога; и онога убише; и многе друге, једне избише а једне побише.
6Још дакле имаше јединога својега милог сина, посла и њега најпослије к њима говорећи: постидјеће се сина мојега.
7А виноградари рекоше у себи: ово је нашљедник, ходите да га убијемо, и нама ће остати очевина његова.
8И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда.
9Шта ће дакле учинити господар од винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима.
10Зар нијесте читали у писму ово: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла;
11То би од Господа и дивно је у нашијем очима?
12И гледаху да га ухвате, али се побојаше народа; јер разумјеше да за њих говори причу; и оставивши га отидоше.
13И послаше к њему неке од фарисеја и Иродоваца да би га ухватили у ријечи.
14А они дошавши рекоше му: учитељу! знамо да си истинит, и да не мариш ни за кога; јер не гледаш ко је ко, него заиста путу Божијему учиш; треба ли ћесару давати харач или не? Хоћемо ли дати или да не дамо?
15А он знајући њихово лицемјерје рече им: што ме кушате? Донесите ми новац да видим.
16А они донесоше. И рече им: чиј је образ овај и натпис? А они му рекоше: ћесарев.
17И одговарајући Исус рече им: подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу. И чудише му се.
18И дођоше к њему садукеји који кажу да нема васкрсенија, и запиташе га говорећи:
19Учитељу! Мојсије нам написа: ако коме брат умре и остави жену а дјеце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне сјеме брату својему.
20Седам браће бјеше: и први узе жену, и умрије без порода.
21И други узе је, и умрије, и ни он не остави порода; тако и трећи.
22И узеше је седморица, и не оставише порода. А послије свију умрије и жена.
23О васкрсенију дакле кад устану кога ће од њих бити жена? јер је за седморицом била.
24И одговарајући Исус рече им: зато ли се ви варате што не знате писма ни силе Божије?
25Јер кад из мртвијех устану, нити ће се женити ни удавати, него су као анђели на небесима.
26А за мртве да устају нијесте ли читали у књигама Мојсијевијем како му рече Бог код купине говорећи: ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев?
27Није Бог Бог мртвијех, него Бог живијех. Ви се дакле врло варате.
28И приступи један од књижевника који их слушаше како се препиру, и видје да им добро одговара, и запита га: која је прва заповијест од свију?
29А Исус одговори му: прва је заповијест од свију: чуј Израиљу, Господ је Бог наш Господ једини;
30И љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.
31И друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од овијех нема.
32И рече му књижевник: добро, учитељу! право си казао да је један Бог, и нема другога осим њега;
33И љубити га свијем срцем и свијем разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију жртава и прилога.
34А Исус видјевши како паметно одговори рече му: нијеси далеко од царства Божијега. И нико више не смијаше да га запита.
35И одговори Исус и рече учећи у цркви: како говоре књижевници да је Христос син Давидов?
36Јер сам Давид каза Духом светијем: рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје подножје ногама твојима.
37Сам дакле Давид назива га Господом, и откуда му је син? И многи народ слушаше га с радошћу.
38И говораше им у науци својој: чувајте се књижевника који иду у дугачкијем хаљинама, и траже да им се клања по улицама,
39И првијех мјеста по зборницама, и зачеља на гозбама.
40Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго, биће још већма осуђени.
41И сједавши Исус према Божијој хазни гледаше како народ меће новце у Божију хазну. И многи богати метаху много.
42И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте, које чине један кодрант.
43И дозвавши ученике своје рече им: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну.
44Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју.