9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1Имајући дакле овака обећања, о љубазни! да очистимо себе од сваке поганштине тијела и духа, и да творимо светињу у страху Божијему.
2Примите нас, ником не учинисмо нажао, никога не покварисмо, никога не занесосмо.
3Не говорим на осуђене, јер прије рекох да сте у срцима нашијем, да бих с вама и умро и живљео.
4Врло слободно говорим к вама, много се хвалим вама, напунио сам се утјехе, изобилан сам радошћу поред свију брига нашијех.
5Јер кад дођосмо у Маћедонију, никака мира немаше тијело наше, него у свему бијаше у невољи: споља борбе, изнутра страх.
6Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовијем.
7А не само доласком његовијем, него и утјехом којом се он утјеши за вас казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше страдање за мене, тако да се још већма обрадовах.
8Јер ако сам вас и ражалио посланицом, не кајем се, ако се и бијах раскајао: јер видим да она посланица, ако и за мало, ражали вас.
9Али се сад радујем, не што бисте жалосни, него што се ожалостисте на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете.
10Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога свијета смрт доноси.
11Јер, гле, ово само што се по Богу ожалостисте, колико учини старање међу вама? каково правдање, каку неповољност, какав страх, каку жељу, каку ревност, каку освету? У свему показасте се да сте чисти у дјелу.
12Јер ако вам и писах, не овога ради који је скривио, нити онога ради коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом.
13Зато се утјешисмо утјехом вашом; а још се већма обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов.
14Јер што сам му се за вас похвалио, нијесам се посрамио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша к Титу истинита би.
15И срце је његово пуно љубави к вама кад се опомиње послушања свију вас, како сте га са страхом и дрктањем примили.
16Радујем се дакле што се у свему смијем ослонити на вас.