10 Be it known unto you all, and to all the people of Israel, that by the name of Jesus Christ of Nazareth, whom ye crucified, whom God raised from the dead, even by him doth this man stand here before you whole.
1Тада рече Господ Мојсију: иди к Фараону, и реци му: овако вели Господ Бог Јеврејски: пусти народ мој да ми послужи;
2Ако ли их не пустиш него их још станеш задржавати,
3Ево, рука Господња доћи ће на стоку твоју у пољу, на коње, на магарце, на камиле, на волове и на овце, с помором врло великим.
4А одвојиће Господ стоку Израиљску од стоке Мисирске; те од свега што је синова Израиљевијех неће погинути ништа.
5И поставио је Господ рок рекавши: сјутра ће то учинити на земљи Господ.
6И Господ учини то сјутрадан, и сва стока Мисирска угину; а од стоке синова Израиљевијех не угину ниједно.
7И посла Фараон да виде, и гле, од стоке Израиљске не угину ниједно; ипак отврдну срце Фараону, и не пусти народа.
8Тада рече Господ Мојсију и Арону: узмите пепела из пећи пуне прегршти, и Мојсије нека га баци у небо пред Фараоном;
9И постаће прах по свој земљи Мисирској, а од њега ће постати красте пуне гноја и на људима и на стоци по свој земљи Мисирској.
10И узеше пепела из пећи, и стадоше пред Фараона, и баци га Мојсије у небо, и посташе красте пуне гноја по људима и по стоци.
11И врачари не могоше стајати пред Мојсијем од краста; јер бијаху красте и на врачарима и на свијем Мисирцима.
12И Господ учини те отврдну срце Фараоново, и не послуша их, као што бјеше казао Господ Мојсију.
13Послије рече Господ Мојсију: устани рано и изађи пред Фараона, и реци му: овако вели Господ Бог Јеврејски: пусти народ мој да ми послужи.
14Јер ћу сада пустити сва зла своја на срце твоје и на слуге твоје и на народ твој, да знаш да нико није као ја на цијелој земљи.
15Јер сада кад пружих руку своју, могах и тебе и народ твој ударити помором, па те не би више било на земљи;
16Али те оставих да покажем на теби силу своју, и да се приповиједа име моје по свој земљи.
17И ти се још подижеш на мој народ, и нећеш да га пустиш?
18Ево, сјутра ћу у ово доба пустити град врло велик, какога није било у Мисиру откако је постао па досада.
19Зато сада пошљи, те скупи стоку своју и што год имаш у пољу, јер ће пасти град на све људе и на стоку што се затече у пољу и не буде скупљено у кућу, и изгинуће.
20Који се год између слуга Фараоновијех побоја ријечи Господње, он брже скупи слуге своје и стоку своју у кућу;
21А који не мараше за ријеч Господњу, он остави слуге своје и стоку своју у пољу.
22И Господ рече Мојсију: пружи руку своју к небу, нека удари град по свој земљи Мисирској, на људе и на стоку и на све биље по пољу у земљи Мисирској.
23И Мојсије пружи штап свој к небу, и Господ пусти громове и град, да огањ скакаше на земљу. И тако Господ учини, те паде град на земљу Мисирску.
24А бјеше град и огањ смијешан с градом силан веома, какога не бјеше у свој земљи Мисирској откако је људи у њој.
25И поби град по свој земљи Мисирској што год бјеше у пољу од човјека до живинчета; и све биље у пољу потр град, и сва дрвета у пољу поломи.
26Само у земљи Гесемској, гдје бијаху синови Израиљеви, не бјеше града.
27Тада посла Фараон, те дозва Мојсија и Арона, и рече им: сада згријеших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници.
28Молите се Господу, јер је доста, нека престану громови Божји и град, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати.
29А Мојсије му рече: кад изађем иза града, раширићу руке своје ка Господу, а громови ће престати и града неће више бити, да знаш да је Господња земља.
30А ти и слуге твоје знам да се још нећете бојати Господа Бога.
31И пропаде лан и јечам, јер јечам бјеше класао, а лан се главичио.
32А пшеница и крупник не пропаде, јер бјеше позно жито.
33И Мојсије отишав од Фараона иза града рашири руке своје ка Господу, и престаше громови и град, и дажд не падаше на земљу.
34Али Фараон видјев гдје преста дажд и град и громови, стаде опет гријешити, и срце му отврдну и њему и слугама његовијем.
35Отврдну срце Фараону, те не пусти синова Израиљевијех, као што бјеше казао Господ преко Мојсија.