10 Be it known unto you all, and to all the people of Israel, that by the name of Jesus Christ of Nazareth, whom ye crucified, whom God raised from the dead, even by him doth this man stand here before you whole.
1А синови Израиљеви бијаху се заклели у Миспи рекавши: ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминову.
2Зато отиде народ к дому Божијему, и осташе ондје до вечера пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,
3И рекоше: зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу, данас да нестане једнога племена из Израиља?
4И сјутрадан урани народ, и начини ондје олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.
5Тада рекоше синови Израиљеви: има ли ко да није дошао на збор из свијех племена Израиљевијех ка Господу? Јер се бијаху тешко заклели за онога ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: да се погуби.
6Јер се синовима Израиљевијем сажали за Венијамином братом њиховијем, и рекоше: данас се истријеби једно племе из Израиља.
7Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?
8Па рекоше: има ли ко из племена Израиљевијех да није дошао у Миспу ка Господу? и гле, не беше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадова.
9Јер кад се народ преброји, гле, не бјеше ондје ниједнога од онијех који живе у Јавису Галадову.
10Зато посла збор онамо дванаест тисућа храбријех људи, и заповједи им говорећи: идите и побијте становнике у Јавису Галадову оштријем мачем и жене и дјецу.
11Ово ћете дакле учинити: све мушкиње и све женскиње што је познало човјека побијте.
12И нађоше међу становницима Јависа Галадова четири стотине дјевојака, које не бјеху познале човјека, и доведоше их у око у Силом, који је у земљи Хананској.
13Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовијем који бјеху у стијени Римону, и објавише им мир.
14Тако се вратише синови Венијаминови у то вријеме, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадова; али их не бјеше доста за њих.
15А народу бјеше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.
16Па рекоше старјешине од збора: шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? јер су изгинуле жене у племену Венијаминову.
17Потом рекоше: нашљедство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.
18А ми им не можемо дати жена између кћери својих; јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: да је проклет ко да жену синовима Венијаминовијем.
19Потом рекоше: ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са сјевера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.
20И заповједише синовима Венијаминовијем говорећи: идите, и засједите по виноградима.
21И пазите: па кад изиду кћери Силомске да играју, изидите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери Силомских; и идите у земљу Венијаминову.
22А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: смилујте им се нас ради, јер у овом рату нијесмо заробили жене за свакога њих; а ви им нијесте дали, и тако нећете бити криви.
23Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на нашљедство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.
24И тако разидоше се синови Израиљеви оданде у оно време сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје нашљедство.
25У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.