9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1Доиста све ово сложих у срце своје да бих расвијетлио све то, како су праведни и мудри и дјела њихова у руци Божијој, а човјек не зна ни љубави ни мржње од свега што је пред њим.
2Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако грјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве.
3А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.
4Јер ко ће бити изабран? У живијех свијех има надања; и псу живу боље је него мртву лаву.
5Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.
6И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела нигда ни у чему што бива под сунцем.
7Хајде, једи хљеб свој с радошћу, и весела срца пиј вино своје, јер су мила Богу дјела твоја.
8Свагда нека су ти хаљине бијеле, и уља на глави твојој да се не премиче.
9Уживај живот са женом коју љубиш свега вијека својега таштега, који ти је дат под сунцем за све вријеме таштине твоје, јер ти је то дио у животу и од труда твојега којим се трудиш под сунцем.
10Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.
11Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде.
12Јер човјек не зна времена својега, него као што се рибе хватају мрежом несрећном и као што се птице хватају пруглом, тако се хватају синови човјечији у зао час, кад навали на њих изненада.
13Видјех и ову мудрост под сунцем, која ми се учини велика:
14Бијаше мален град и у њему мало људи; и дође на њ велик цар, и опколи га и начини око њега велике опкопе.
15А нађе се у њему сиромах човјек мудар, који избави град мудрошћу својом, а нико се не сјећаше тога сиромаха човјека.
16Тада ја рекох: боља је мудрост него снага, ако се и не мараше за мудрост онога сиромаха и ријечи се његове не слушаху.
17Ријечи мудријех људи ваља с миром слушати више него вику онога који заповиједа међу лудима.
18Боља је мудрост него оружје убојито; али један грјешник квари многа добра.