1Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то бјеше таштина.
2Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш?
3Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.
4Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;
5Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;
6Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;
7Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;
8Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.
9И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.
10И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему какога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.
11А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.
12Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човјек који би настао послије цара? што је већ учињено.
13И видјех да је боља мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака.
14Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свјема.
15Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.
16Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник довијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мудрац умире као и безумник.
17Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.
18И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.
19И ко зна хоће ли бити мудар или луд? и опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.
20Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.
21Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.
22Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем?
23Јер су сви дани његови мука а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.
24Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.
25Јер ко је јео и уживао више него ја?
26Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.