1А потом бјеше празник Јеврејски, и изиђе Исус у Јерусалим.
2У Јерусалиму пак код Овчијех врата има бања, која се зове Јеврејски Витезда, и око ње пет покривенијех тријемова,
3У којима лежаше мноштво болесника, слијепијех, хромијех, сухијех, који чекаху да се заљуља вода;
4Јер анђео Господњи силажаше у одређено вријеме у бању и мућаше воду; и који најприје улажаше пошто се замути вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему.
5А ондје бијаше један човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
6Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?
7Одговори му болесни: да, Господе; али немам човјека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе прије мене.
8Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи.
9И одмах оздрави човјек, и узевши одар свој хођаше. А тај дан бјеше субота.
10Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота и не ваља ти одра носити.
11А он им одговори: који ме исцијели он ми рече: узми одар свој и ходи.
12А они га запиташе: ко је тај човјек који ти рече: узми одар свој и ходи?
13А исцијељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, јер људства много бјеше на мјесту.
14А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе.
15А човјек отиде и каза Јеврејима да је оно Исус који га исцијели.
16И зато гоњаху Јевреји Исуса, и гледаху да га убију, јер чињаше то у суботу.
17А Исус им одговараше: отац мој дослије чини, и ја чиним.
18И зато још више гледаху Јевреји да га убију што не само квараше суботу него и оцем својијем називаше Бога и грађаше се једнак Богу.
19А Исус одговарајући рече им: заиста, заиста вам кажем: син не може ништа чинити сам од себе него што види да отац чини; јер што он чини оно и син чини онако;
20Јер отац сина љуби, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дјела од овијех да се ви чудите.
21Јер како што отац подиже мртве и оживљује, тако и син које хоће оживљује.
22Јер отац не суди никоме, него сав суд даде сину,
23Да сви поштују сина као што оца поштују. Ко не поштује сина не поштује оца који га је послао.
24Заиста, заиста вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује ономе који је мене послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.
25Заиста, заиста вам кажем: иде час и већ је настао, кад ће мртви чути глас сина Божијега, и чувши оживљети.
26Јер како што отац има живот у себи, тако даде и сину да има живот у себи;
27И даде му власт да и суд чини, јер је син човјечиј.
28Не дивите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божијега,
29И изићи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда.
30Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим воље своје него вољу оца који ме је послао.
31Ако ја свједочим за себе, свједочанство моје није истинито.
32Има други који свједочи за мене; и знам да је истинито свједочанство што свједочи за мене.
33Ви посласте к Јовану, и посвједочи вам за истину;
34А ја не примам свједочанства од човјека, него ово говорим да се ви спасете.
35Он бјеше видјело које гораше и свијетљаше, а ви се хтјесте мало времена радовати његову свијетљењу.
36Али ја имам свједочанство веће од Јованова; јер послови које ми даде отац да их свршим, ови послови које ја радим свједоче за мене да ме отац посла.
37И отац који ме посла сам свједочи за мене. Ни гласа његова кад чусте ни лица његова видјесте.
38И ријечи његове немате у себи да стоји; јер ви не вјерујете ономе кога он посла.
39Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене.
40И нећете да дођете к мени да имате живот.
41Ја не примам славе од људи.
42Него вас познајем да љубави Божије немате у себи.
43Ја дођох у име оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.
44Како ви можете вјеровати кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите?
45Не мислите да ћу вас тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате.
46Јер да сте вјеровали Мојсију тако бисте вјеровали и мени; јер он писа за мене.
47А кад његовијем писмима не вјерујете како ћете вјеровати мојијем ријечима?