1Кад се на њих скупише хиљаде народа да стадоше газити један другога, онда поче најприје говорити ученицима својијем: чувајте се квасца фарисејскога, који је лицемјерје.
2Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати;
3Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима.
4Али вам кажем, пријатељима својијем: не бојте се од онијех који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити.
5Него ћу вам казати кога да се бојите: бојте се онога који има власт пошто убије бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте.
6Не продаје ли се пет врабаца за два динара? и ниједан од њих није заборављен пред Богом.
7А у вас је и коса на глави избројена. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца.
8Него вам кажем: који год призна мене пред људима признаће и син човјечиј њега пред анђелима Божијим;
9А који се одрече мене пред људима њега ће се одрећи пред анђелима Божијим.
10И сваки који рече ријеч на сина човјечијега опростиће му се, а који хули на светога Духа неће му се опростити.
11А кад вас доведу у зборнице и на судове и пред поглаваре, не брините се како ћете или шта одговорити, или шта ћете казати;
12Јер ће вас свети Дух научити у онај час шта треба рећи.
13Рече му пак неки из народа: учитељу! реци брату мојему да подијели са мном достојање.
14А он му рече: човјече! ко је мене поставио судијом или кметом над вама?
15А њима рече: гледајте и чувајте се од лакомства; јер нико не живи онијем што је сувише богат.
16Каза им пак причу говорећи: у једнога богатог човјека роди њива.
17И мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати своје љетине.
18И рече: ево ово ћу чинити: покварићу житнице своје и начинићу веће; и ондје ћу сабрати сва своја жита и добро своје;
19И казаћу души својој: душо! имаш много имање на много година; почивај, једи, пиј, весели се.
20А Бог њему рече: безумниче! ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити?
21Тако бива ономе који себи тече благо а не богати се у Бога.
22А ученицима својијем рече: зато вам кажем: не брините се душом својом шта ћете јести; ни тијелом у што ћете се обући:
23Душа је претежнија од јела и тијело од одијела.
24Погледајте гавране како не сију, ни жању, који немају подрума ни житница, и Бог их храни: а колико сте ви претежнији од птица?
25А ко од вас бринући се може примакнути расту својему лакат један?
26А кад ни најмање што не можете, зашто се бринете за остало?
27Погледајте љиљане како расту: не труде се, нити преду; али ја вам кажем да ни Соломун у свој слави својој не обуче се као један од њих.
28А кад траву по пољу, која данас јест а сјутра се у пећ баца, Бог тако одијева, акамоли вас, маловјерни!
29И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не брините се;
30Јер ово све ишту и незнабошци овога свијета; а отац ваш зна да вама треба ово.
31Него иштите царства Божијега, и ово ће вам се све додати.
32Не бој се мало стадо! јер би воља вашега оца да вам да царство.
33Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, хазну која се никад неће испразнити, на небесима, гдје се лупеж не прикучује нити мољац једе.
34Јер гдје је ваше благо ондје ће бити и срце ваше.
35Нека буду ваша бедра запрегнута и свијеће запаљене;
36И ви као људи који чекају господара својега кад се врати са свадбе да му одмах отворе како дође и куцне.
37Благо онијем слугама које нађе господар кад дође а они страже. Заиста вам кажем да ће се запрегнути, и посадиће их, и приступиће те ће им служити.
38И ако дође у другу стражу, и у трећу стражу дође, и нађе их тако, благо онијем слугама.
39Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лупеж, чувао би и не би дао поткопати куће своје.
40И ви дакле будите готови: јер у који час не мислите доћи ће син човјечиј.
41А Петар му рече: Господе! говориш ли нама ову причу или свима?
42А Господ рече: ко је дакле тај вјерни и мудри пристав којега постави господар над чељади својом да им даје храну на оброк?
43Благо томе слузи којега дошавши господар његов нађе да извршује тако.
44Заиста вам кажем: над свијем својијем имањем поставиће га.
45Ако ли рече слуга у срцу својему: неће мој господар још задуго доћи; и стане бити слуге и слушкиње, и јести и пити, и опијати се;
46Доћи ће господар тога слуге у дан кад се не нада, и у час кад не мисли, и расјећи ће га, и дијел његов метнуће с невјернима.
47А онај слуга који зна вољу господара својега, и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен;
48А који не зна па заслужи бој, биће мало бијен. Коме је год много дано много ће се искати од њега; а коме предаше највише највише ће искати од њега.
49Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтјело да се већ запалио!
50Али се мени ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се не сврши!
51Мислите ли да сам ја дошао да дам мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор.
52Јер ће отселе пет у једној кући бити раздијељени, устаће три на два, и два на три.
53Устаће отац на сина и син на оца; мати на кћер и кћи на матер; свекрва на снаху своју и снаха на свекрву своју.
54А народу говораше: кад видите облак гдје се диже од запада одмах кажете: биће дажд; и бива тако.
55И кад видите југ гдје дува кажете: биће врућина; и бива.
56Лицемјери! лице неба и земље умијете познавати, а времена овога како не познајете?
57Зашто пак и сами од себе не судите праведно?
58Јер кад идеш са својијем супарником кнезу, гледај не би ли се на путу с њим поравнао да те не притегне судији, и судија да те не преда слузи, и слуга да те не баци у тамницу.
59Кажем ти: нећеш оданде изићи док не даш и пошљедњега динара.