18 Come now, and let us reason together, saith the Lord: though your sins be as scarlet, they shall be as white as snow; though they be red like crimson, they shall be as wool.
19 If ye be willing and obedient, ye shall eat the good of the land:
20 But if ye refuse and rebel, ye shall be devoured with the sword: for the mouth of the Lord hath spoken it.
1И приближаваху се к њему сви цариници и грјешници да га чују.
2И викаху на њега фарисеји и књижевници говорећи: овај прима грјешнике и једе с њима.
3А он им каза причу ову говорећи:
4Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?
5И нашавши дигне је на раме своје радујући се,
6И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.
7Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
8Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?
9И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.
10Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.
11И рече: један човјек имаше два сина,
12И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми дио имања што припада мени. И отац им подијели имање.
13И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живјећи беспутно.
14А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.
15И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
16И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.
17А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади!
18Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби,
19И већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника.
20И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га.
21А син му рече: оче, сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.
22А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
23И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
24Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.
25А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу пјевање и подвикивање.
26И дозвавши једнога од слугу запита: шта је то?
27А он му рече: брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здрава видио.
28А он се расрди и не шћадијаше да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
29А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени никад нијеси дао јарета да бих се провеселио са својијем друштвом;
30А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.
31А он му рече: сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје.
32Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се.