1И догоди му се да дође у суботу у кућу једнога кнеза фарисејскога да једе хљеб; и они мотраху на њега.
2И гле, бјеше пред њим некакав човјек на коме бјеше дебела болест.
3И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: је ли слободно у суботу исцјељивати?
4А они оћутјеше. И дохвативши га се исцијели га и отпусти.
5И одговарајући рече им: који од вас не би својега магарца или вола да му падне у бунар одмах извадио у дан суботни?
6И не могоше му одговорити на то.
7А гостима каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им:
8Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији од тебе;
9И да не би дошао онај који је позвао тебе и њега, и рекао ти: подај мјесто овоме: и онда ћеш са стидом сјести на ниже мјесто.
10Него кад те ко позове, дошавши сједи на пошљедње мјесто, да ти рече кад дође онај који те позва: пријатељу! помакни се више; тада ће теби бити част пред онима који сједе с тобом за трпезом.
11Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се.
12А и ономе што их је позвао рече: кад дајеш објед или вечеру, не зови пријатеља својијех, ни браће своје, ни рођака својијех, ни сусједа богатијех, да не би и они тебе кад позвали и вратили ти;
13Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, кљасте, хроме, слијепе;
14И благо ће ти бити што ти они не могу вратити; него ће ти се вратити о васкрсенију праведнијех.
15А кад чу то неки од онијех што сјеђаху с њим за трпезом рече му: благо ономе који једе хљеба у царству Божијему!
16А он му рече: један човјек зготови велику вечеру, и позва многе;
17И кад би вријеме вечери, посла слугу својега да каже званима: хајдете, јер је већ све готово.
18И почеше се изговарати сви редом; први му рече: купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме.
19И други рече: купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме.
20И трећи рече: ожених се, и зато не могу доћи.
21И дошавши слуга тај каза ово господару своме. Тада се расрди домаћин и рече слузи своме: иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слијепе.
22И рече слуга: господару, учинио сам како си заповједио, и још мјеста има.
23И рече господар слузи: изиђи на путове и међу ограде, те натјерај да дођу да ми се напуни кућа.
24Јер вам кажем да ниједан од онијех званијех људи неће окусити моје вечере. Јер је много званијех, али је мало изабранијех.
25Иђаше пак с њим мноштво народа, и обазревши се рече им:
26Ако ко дође к мени а не мрзи на својега оца, и на матер, и на жену, и на дјецу, и на браћу, и на сестре и на саму душу своју, не може бити мој ученик.
27И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.
28И који од вас кад хоће да зида кулу не сједе најприје и не прорачуни шта ће га стати, да види има ли да може довршити?
29Да не би, кад постави темељ и не узможе довршити, сви који гледају стали му се ругати
30Говорећи: овај човјек поче зидати, и не може да доврши.
31Или који цар кад пође с војском да се побије с другијем царем не сједе најприје и не држи вијећу може ли с десет хиљада срести онога што иде на њега са двадесет хиљада?
32Ако ли не може, а он пошље посленике док је овај још далеко и моли да се помире.
33Тако дакле сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик.
34Со је добра, али ако со обљутави, чим ће се осолити?
35Нити је потребна у земљу ни у гној; него је проспу напоље. Ко има уши да чује нека чује.