1Приближаваше се пак празник пријеснијех хљебова који се зове пасха.
2И гледаху главари свештенички и књижевници како би га убили; али се бојаху народа.
3А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице.
4И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати.
5И они се обрадоваше, и уговорише да му даду новце.
6И он се обрече, и тражаше згодна времена да им га преда тајно од народа.
7А дође дан пријеснијех хљебова у који требаше клати пасху;
8И посла Петра и Јована рекавши: идите уготовите нам пасху да једемо.
9А ови му рекоше: гдје хоћеш да уготовимо?
10А он им рече: ето кад уђете у град, срешће вас човјек који носи воду у крчагу; идите за њим у кућу у коју он уђе,
11И кажите домаћину: учитељ вели: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својијем?
12И он ће вам показати велику собу прострту; ондје уготовите.
13А они отидоше и нађоше као што им каза; и уготовише пасху.
14И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим.
15И рече им: врло сам жељео да ову пасху једем с вама прије него пострадам;
16Јер вам кажем да је отселе нећу јести док се не сврши у царству Божијему.
17И узевши чашу даде хвалу, и рече: узмите је и раздијелите међу собом;
18Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође царство Божије.
19И узевши хљеб даде хвалу, и преломивши га даде им говорећи: ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.
20А тако и чашу по вечери, говорећи: ова је чаша нови завјет мојом крви која се за вас прољева.
21Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези.
22И син човјечиј дакле иде као што је уређено; али тешко човјеку ономе који га издаје!
23И они сташе тражити међу собом који би дакле од њих био који ће то учинити.
24А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи.
25А он им рече: цареви народни владају народом, а који њим управљају, зову се добротвори.
26Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је старјешина нека буде као слуга.
27Јер који је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.
28А ви сте они који сте се одржали са мном у мојијем напастима.
29И ја остављам вама царство као што је отац мој мени оставио:
30Да једете и пијете за трпезом мојом у царству мојему, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест кољена Израиљевијех.
31Рече пак Господ: Симоне! Симоне! ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу.
32А ја се молих за тебе да твоја вјера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју.
33А он му рече: Господе! с тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи.
34А он рече: кажем ти, Петре! данас неће запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш.
35И рече им: кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам што недостаде? А они рекоше: ништа.
36А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.
37Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што стоји у писму: и међу злочинце метнуше га. Јер што је писано за мене, свршује се.
38А они рекоше: Господе! ево овдје два ножа. А он им рече: доста је.
39И изишавши отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше ученици његови.
40А кад дође на мјесто рече им: молите се Богу да не паднете у напаст.
41И сам отступи од њих како се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се Богу
42Говорећи: оче! кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! али не моја воља него твоја да буде.
43А анђео му се јави с неба, и кријепи га.
44И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу.
45И уставши од молитве дође к ученицима својијем, и нађе их а они спавају од жалости,
46И рече им: што спавате? устаните, молите се Богу да не паднете у напаст.
47Док он још пак говораше, гле, народ и један од дванаесторице, који се зваше Јуда, иђаше пред њима, и приступи к Исусу да га цјелива. Јер им ово бијаше дао знак: кога цјеливам онај је.
48А Исус му рече: Јуда! зар цјеливом издајеш сина човјечијега?
49А кад они што бијаху с њим видјеше шта ће бити, рекоше му: Господе! да бијемо ножем?
50И удари један од њих слугу поглавара свештеничкога, и отсијече му десно ухо.
51А Исус одговарајући рече: оставите то. И дохвативши се до уха његова исцијели га.
52А главарима свештеничкијем и војводама црквенијем и старјешинама који бијаху дошли на њ рече Исус: зар као на хајдука изиђосте с ножевима и кољем да ме ухватите?
53Сваки дан био сам с вама у цркви и не дигосте руку на мене; али је сад ваш час и област таме.
54А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у двор поглавара свештеничкога. А Петар иђаше за њим издалека.
55А кад они наложише огањ насред двора и сјеђаху заједно, и Петар сјеђаше међу њима.
56Видјевши га пак једна слушкиња гдје сједи код огња, и погледавши на њ рече: и овај бјеше с њим.
57А он га се одрече говорећи: жено! не познајем га.
58И мало затијем видје га други и рече: и ти си од њих. А Петар рече: човјече! нијесам.
59И пошто прође око једнога сахата други неко потврђиваше говорећи: заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац.
60А Петар рече: човјече! не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао.
61И обазревши се Господ погледа на Петра, и Петар се опомену ријечи Господње како му рече: прије него пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут.
62И изишавши напоље плака горко.
63А људи који држаху Исуса ругаху му се, и бијаху га.
64И покривши га бијаху га по образу и питаху га говорећи: прореци ко те удари?
65И друге многе хуле говораху на њ.
66И кад свану, сабраше се старјешине народне и главари свештенички и књижевници, и одведоше га у свој суд
67Говорећи: јеси ли ти Христос? кажи нам. А он им рече: ако вам и кажем, нећете вјеровати.
68А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете ме пустити.
69Отселе ће син човјечиј сједити с десне стране силе Божије.
70Сви пак рекоше: ти ли си дакле син Божиј? А он им рече: ви кажете да сам ја.
71А они рекоше: шта нам требају више свједочанства? јер сами чусмо из уста његовијех.