1А у цркви која бјеше у Антиохији бијаху неки пророци и учитељи, то јест: Варнава и Симеун који се зваше Нигар, и Лукије Киринац, и Манаил одгајени с Иродом четверовласником, и Савле.
2А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах.
3Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих, и отпустише их.
4Ови дакле послани од Духа светога сиђоше у Селеукију, и оданде отпловише у Кипар.
5И дошавши у Саламин јавише ријеч Божију у зборницама Јеврејскима; а имаху и Јована слугу.
6А кад прођоше острво тја до Пафа, нађоше некаквога човјека врачара, и лажна пророка, Јеврејина, коме бјеше име Варисус,
7Који бјеше с намјесником Срђем Павлом, човјеком разумнијем. Овај дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује ријеч Божију.
8А Елима врачар (јер то значи име његово) стаде им се супротити, гледајући да одврати намјесника од вјере.
9А Савле који се зваше и Павле, пун Духа светога погледавши на њ
10Рече: о напуњени свакога лукавства и сваке пакости, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! зар не престајеш кварити правијех путова Господњијех?
11И сад ето руке Господње на те, и да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме. И уједанпут нападе на њ мрак и тама, и пипајући тражаше вођа.
12Тада намјесник, кад видје шта би, вјерова, дивећи се науци Господњој.
13А кад се Павле са својијем друштвом одвезе из Пафа, дођоше у Пергу Памфилијску; а Јован се одвоји од њих, и врати се у Јерусалим.
14А они отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у зборницу у дан суботни сједоше.
15А по читању закона и пророка послаше старјешине зборничке к њима говорећи: људи браћо! ако је у вама ријеч утјехе за народ, говорите.
16А Павле уставши и махнувши руком рече: људи Израиљци и који се Бога бојите! чујте.
17Бог народа овога изабра оце наше, и подиже народ кад бијаху дошљаци у земљи Мисирској, и руком високом изведе их из ње.
18И до четрдесет година прехрани их у пустињи.
19И затрвши седам народа у земљи Ханаанској на коцке раздијели им земљу њихову.
20И потом на четири стотине и педесет година даде им судије до Самуила пророка.
21И од тада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човјека од кољена Венијаминова, за четрдесет година.
22И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече свједочећи: нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему, који ће испунити све воље моје.
23Од његова сјемена подиже Бог по обећању Израиљеву спаса Исуса;
24Кад Јован пред његовијем доласком проповиједа крштење покајања свему народу Израиљеву.
25И кад свршиваше Јован течење своје, говораше: ко мислите да сам ја нијесам ја; него ево иде за мном, коме ја нијесам достојан раздријешити ремена на обући његовој.
26Људи браћо! синови рода Авраамова, и који се међу вама Бога боје! вама се посла ријеч овога спасенија.
27Јер они што живе у Јерусалиму, и кнезови њихови, не познаше овога и гласове пророчке који се читају сваке суботе, осудивши га извршише.
28И не нашавши ниједне кривице смртне молише Пилата да га погуби.
29И кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета и метнуше у гроб.
30А Бог васкрсе га из мртвијех.
31И показива се много дана онима што излазише с њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад свједоци његови пред народом.
32И ми вам јављамо обећање које би оцевима нашима да је ово Бог испунио нама, дјеци њиховој, подигнувши Исуса;
33Као што је написано и у другом псалму: ти си мој син, ја те данас родих.
34А да га из мртвијех васкрсе да се више не врати у трухљење овако рече: даћу вам светињу Давидову вјерну.
35Зато и на другом мјесту говори: нећеш дати да твој светац види трухљења.
36Јер Давид послуживши роду својему по вољи Божијој умрије, и метнуше га код отаца његовијех, и видје трухљења.
37А којега Бог подиже не видје трухљења.
38Тако да вам је на знање, људи браћо! да се кроза њ вама проповиједа опроштење гријеха.
39И од свега, ода шта се не могосте оправдати у закону Мојсијеву, оправдаће се у њему сваки који вјерује.
40Гледајте дакле да не дође на вас оно што је казано у пророцима:
41Видите, немарљиви! и чудите се, и нек вас нестане; јер ја чиним дјело у ваше дане, дјело које нећете вјеровати ако вам ко усказује.
42А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре.
43А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожнијех дошљака; а они говорећи им свјетоваху их да остану у благодати Божијој.
44А у другу суботу сабра се готово сав град да чују ријечи Божије.
45А кад видјеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно ријечима Павловијем насупрот говорећи и хулећи.
46А Павле и Варнава ослободивши се рекоше: вама је најприје требало да се говори ријеч Божија; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нијесте достојни вјечнога живота, ево се обрћемо к незнабошцима.
47Јер нам тако заповједи Господ: поставих те за видјело незнабошцима, да будеш спасеније до самога краја земље.
48А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху ријеч Божију, и вјероваше колико их бјеше приправљено за живот вјечни.
49И ријеч се Божија разношаше по свој околини.
50Али Јевреји подговорише побожне и поштене жене и старјешине градске те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истјераше их из своје земље.
51А они отресавши на њих прах са својијех ногу дођоше у Иконију.