9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1А пошто се утиша буна, дозва Павле ученике, и утјешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Маћедонију.
2И прошавши оне земље, и свјетовавши их многијем ријечима, дође у Грчку.
3Поживљевши пак онамо три мјесеца стадоше му Јевреји радити о глави кад шћаше да се одвезе у Сирију, и намисли да се врати преко Маћедоније.
4И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Аристарх и Секунд из Солуна, и Гај из Дерве и Тимотије, и Тихик и Трофим из Азије.
5Ови отишавши напријед чекаху нас у Троади.
6А ми се одвезосмо послије дана пријеснијех хљебова из Филибе, и дођосмо к њима у Троаду за пет дана, и ондје остасмо седам дана.
7А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, говораше им Павле, јер шћаше сјутрадан да пође, и протеже бесједу до поноћи.
8И бијаху многе свијеће горе у соби гдје се бијасмо сабрали.
9А сјеђаше на прозору једно момче, по имену Евтих, надвладано од тврдога сна, и кад Павле говораше много, наже се у сну и паде доље с трећега пода, и дигоше га мртва.
10А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: не буните се, јер је душа његова у њему.
11Онда изиђе горе, и преломивши хљеб окуси, и довољно говори до саме зоре, и тако отиде.
12А момче доведоше живо, и утјешише се не мало.
13А ми дошавши у лађу одвезосмо се у Ас, и оданде шћасмо да узмемо Павла; јер тако бјеше заповједио, хотећи сам да иде пјешице.
14А кад се саста с нама у Асу, узесмо га, и дођосмо у Митилину.
15И оданде одвезавши се дођосмо сјутрадан према Хију; а други дан одвезосмо се у Сам, и ноћисмо у Тригилију; и сјутрадан дођосмо у Милит.
16Јер Павле намисли да прођемо мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хићаше, ако буде могуће, да буде о Тројичину дне у Јерусалиму.
17Али из Милита посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18И кад дођоше к њему, рече им: ви знате од првога дана кад дођох у Азију како с вама једнако бих
19Служећи Господу са сваком понизности и многијем сузама и напастима које ми се догодише од Јевреја који ми рађаху о глави;
20Како ништа корисно не изоставих да вам не кажем и да вас научим пред народом и по кућама,
21Свједочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и вјеру у Господа нашега Исуса Христа.
22И сад ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити;
23Осим да Дух свети по свијем градовима свједочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.
24Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.
25И ево сад знам да више нећете видјети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповиједајући царство Божије.
26Зато вам свједочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију;
27Јер не изоставих да покажем вољу Божију.
28Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом;
29Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедјети стада;
30И између вас самијех постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.
31Зато гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас.
32И сад вас, браћо, предајем Богу и ријечи благодати његове, који може назидати и дати вам нашљедство међу свима освећенима.
33Сребра, или злата, или руха ни у једнога не заисках.
34Сами знате да потреби мојој и онијех који су са мном били послужише ове руке моје.
35Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју он рече: много је блаженије давати неголи узимати.
36И ово рекавши клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.
37А свију стаде велики плач и загрливши Павла цјеливаху га,
38Жалосни највише за ријеч коју рече да више неће видјети лица његова; и отпратише га у лађу.