9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2А кад уђосмо у лађу Адрамитску да пловимо у Азијска мјеста, отискосмо се; и с нама бјеше Аристарх Маћедонац из Солуна.
3И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лијепо, и допусти му да одлази к својијем пријатељима и да га послужују.
4И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер вјетрови бијаху противни.
5И препловивши пучину Киликијску и Памфилијску дођосмо у Миру Ликијску.
6И ондје нашавши капетан лађу Александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно мјесто које се зове Добра Пристаништа, код којега близу бјеше град Ласеја.
9А пошто прође много времена, и већ пловљење не бијаше без страха, јер и пост већ бјеше прошао, свјетоваше Павле
10Говорећи им: људи! видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа нашијех.
11Али капетан послуша већма корманоша и господара од лађе неголи Павлове ријечи.
12А не будући пристаниште згодно за зимовник, свјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и ондје да зимују у пристаништу Критском, које гледа к југу и к западу.
13И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14Али не задуго потом дуну насупрот њему буран вјетар који се зове Евроклидон.
15А кад се лађа оте, и не могаше се вјетру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18А кад нам веома досађиваше бура сјутрадан избациваху товаре.
19И у трећи дан својима рукама избацисмо алат лађарски.
20А кад се ни сунце ни звијезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, бијаше пропао сав над да ћемо се избавити.
21И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: требаше дакле, о људи! послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим,
24Говорећи: не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25Зато не бојте се, људи; јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26Али ваља нам доћи на једно острво.
27А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по Адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измјерише, и нађоше петнаест хвати.
29Онда бојећи се да како не ударе на прудовита мјеста бацише са стражњега краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30А кад лађари гледаху да побјегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте ленгере,
31Рече Павле капетану и војницима: ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33А кад шћаше да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће отпасти.
35И рекавши ово узе хљеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36Онда се сви развеселивши и они једоше.
37А у лађи бијаше нас душа свега двјеста и седамдесет и шест.
38И наситивши се јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с пијеском, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одријешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према вјетрићу који духаше, вожасмо се крају.
41А кад дођосмо као на један језик, гдје се море као раздјељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповједи онима који знаду пливати да искоче најприје, и да изиђу на земљу;
44А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.