10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1Говоре: ако ко пусти жену своју, и она отишавши од њега уда се за другога, хоће ли се онај вратити к њој? Не би ли се са свијем оскврнила она земља? А ти си се курвала с многим милосницима; али опет врати се к мени, вели Господ.
2Подигни очи своје к висинама, и погледај гдје се нијеси курвала; на путовима си сједела чекајући их као Арапин у пустињи, и оскврнила си земљу курварством својим и злоћом својом.
3Зато се уставише дажди, и не би познога дажда; али у тебе бјеше чело жене курве, и не хтје се стидјети.
4Хоћеш ли отселе викати к мени: оче мој, ти си вођ младости моје?
5Хоће ли се срдити једнако? хоће ли се гњевити довијека? Ето, говориш, а чиниш зло колико год можеш.
6Још ми рече Господ за времена цара Јосије: јеси ли видио што учини одметница, Израиљ? како одлази на свако високо брдо и под свако зелено дрво, и курва се ондје.
7И пошто учини све то, рекох: врати се к мени; али се не врати; и то видје невјерница, сестра њезина, Јуда.
8И свидје ми се за све то што учини прељубу одметница Израиљ да је пустим и дам јој књигу распусну; али се не побоја невјерница сестра јој Јуда, него отиде, те се и она прокурва.
9И срамотнијем курвањем својим оскврни земљу, јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом.
10И код свега тога не врати се к мени невјерница сестра јој Јуда свијем срцем својим, него лажно, говори Господ.
11Зато ми рече Господ: одметница Израиљ оправда се више него невјерница Јуда.
12Иди и вичи ове ријечи к сјеверу, и реци: врати се, одметнице Израиљу, вели Господ, и нећу пустити да падне гњев мој на вас, јер сам милостив, вели Господ, нећу се гњевити довијека.
13Само познај безакоње своје, да си се одметнула Господу Богу својему, ти си тумарала к туђима под свако дрво зелено, и нијесте слушали гласа мојега, вели Господ.
14Обратите се, синови одметници, вели Господ, јер сам ја муж ваш, и узећу вас, једнога из града и два из породице, и одвешћу вас у Сион.
15И даћу вам пастире по срцу својему, који ће вас пасти знањем и разумом.
16И кад се умножите и народите у земљи, онда се, вели Господ, неће више говорити: ковчег завјета Господњега; нити ће им долазити на ум нити ће га помињати, нити ће ходити к њему, нити ће га више оправљати.
17У то ће се вријеме Јерусалим звати пријесто Господњи, и сви ће се народи сабрати у њ, к имену Господњему у Јерусалиму, и неће више ићи по мисли срца својега злога.
18У то ће вријеме дом Јудин ићи с домом Израиљевијем, и доћи ће заједно из земље сјеверне у земљу коју дадох у нашљедство оцима вашим.
19Али ја рекох: како бих те поставио међу синове и дао ти земљу жељену, красно нашљедство мноштва народа? И рекох: ти ћеш ме звати: оче мој; и нећеш се одвратити од мене.
20Доиста као што жена изневјери друга својега, тако изневјеристе мене, доме Израиљев, вели Господ.
21Глас по високим мјестима нека се чује, плач, молбе синова Израиљевијех, јер превратише пут свој, заборавише Господа Бога својега.
22Вратите се, синови одметници, и исцијелићу одмете ваше. Ево, ми идемо к теби, јер си ти Господ Бог наш.
23Доиста, залуду су хумови, мноштво гора; доиста, у Господу је Богу нашем спасење Израиљево.
24Јер та срамота прождрије труд отаца наших од дјетињства нашега, овце њихове и говеда њихова, синове њихове и кћери њихове.
25Лежимо у срамоти својој, и покрива нас руг наш; јер Господу Богу својему гријешисмо ми и оци наши од дјетињства својега до данас, и не слушасмо гласа Господа Бога својега.