9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадове своје испред мене, нећеш се скитати.
2И клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив Господ. И народи ће се благосиљати њим, и њим ће се хвалити.
3Јер овако вели Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: орите себи крчевину, и не сијте у трње.
4Обрежите се Господу, и скините окрајак са срца својега, Јудејци и Јерусалимљани, да не изиде јарост моја као огањ и разгори се да не буде никога ко би угасио за зла дјела ваша.
5Објавите у Јудеји и огласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубу по земљи; вичите, сазовите народ и реците: скупите се, и уђимо у тврде градове.
6Подигните заставу према Сиону, бјежите и не стајте, јер ћу довести зло од сјевера и погибао велику.
7Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с мјеста својега да обрати земљу твоју у пустош, градови твоји да се раскопају да не буде никога у њима.
8Зато припашите костријет, плачите и ридајте, јер се жестоки гњев Господњи није одвратио од нас.
9И тада ће, вели Господ, нестати срца цару и срца кнезовима, и свештеници ће се удивити и пророци ће се зачудити.
10И рекох: ах Господе Господе! баш си преварио овај народ и Јерусалим говорећи: имаћете мир, а мач дође до душе.
11У то ће се вријеме казати овоме народу и Јерусалиму: вјетар врућ с високих мјеста у пустињи дува ка кћери народа мојега, не да провије ни прочисти.
12Вјетар јачи од тијех доћи ће ми; и ја ћу им сада изрећи суд.
13Гле, као облак подиже се, и кола су му као вихор, коњи су му бржи од орлова. Тешко нама! пропадосмо.
14Умиј срце своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио; докле ће стајати у теби мисли твоје ништаве?
15Јер глас јавља од Дана, и оглашује зло од горе Јефремове.
16Казујте народима; ево оглашујте за Јерусалим да иду стражари из даљне земље, и пуштају глас свој на градове Јудине.
17Као чувари пољски стаће око њега, јер се одметну од мене, вели Господ.
18Пут твој и дјела твоја то ти учинише; то је од зла твојега да је горко и да ти допире до срца.
19Јаох утроба, јаох утроба! боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну.
20Погибао на погибао оглашује се; јер се пустоши сва земља, на једанпут ће се опустошити моји шатори, завјеси моји за час.
21Докле ћу гледати заставу? слушати глас трубни?
22Јер је народ мој безуман, не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију.
23Погледах на земљу, а гле, без обличја је и пуста; и на небо, а свјетлости његове нема.
24Погледах на горе, а гле, тресу се и сви хумови дрмају се.
25Погледах, а гле, нема човјека, и све птице небеске одлетјеле.
26Погледах, а гле, Кармил је пустиња и сви градови његови оборени од Господа, од жестокога гњева његова.
27Јер овако говори Господ: сва ће земља опустјети; али нећу сасвијем затрти.
28Зато ће тужити земља, и небо ће горе потамњети, јер рекох, намислих, и нећу се раскајати, нити ћу ударити натраг.
29Од вике коњика и стријелаца побјећи ће сви градови, отићи ће у густе шуме и на стијене ће се попети; сви ће градови бити остављени и нико неће у њима живјети.
30А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју.
31Јер чујем глас као породиљин, цвиљење као жене која се први пут порађа, глас кћери Сионске, која рида, пружа руке своје говорећи: тешко мени! јер ми нестаје душа од убилаца.