10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1Праведник мре, и нико не мари; и побожни се људи узимају, а нико се не сјећа да се пред зло узима праведник;
2Долази у мир и почива на постељи својој ко год ходи правијем путем.
3А ви синови врачарини, роде курварски, који се курвате, приступите овамо.
4Ким се ругате? на кога разваљујете уста и плазите језик? нијесте ли синови преступнички, сјеме лажно?
5Који се упаљујете за луговима, под сваким зеленијем дрветом, кољете синове своје у потоцима, под врлетима каменијем.
6Дио ти је међу глатким камењем поточним; то је, то је твој дио; њему љеваш наљев свој, приносиш дар; тијем ли ћу се умирити?
7На гори високој и узвишеној мећеш постељу своју; и онамо излазиш да принесеш жртву.
8И иза врата и иза довратака мећеш спомен свој; отступивши од мене откриваш се, и изашавши горе шириш одар свој, уговараш с њима, мила ти је постеља њихова, гдје угледаш мјесто.
9Идеш к цару с уљем, с многим мирисима својим; шаљеш посланике своје далеко и понизујеш се до гроба.
10Од даљнога пута свога уморна не кажеш: залуду. Налазиш живот руци својој, зато не сустајеш.
11И од кога си се уплашила и кога си се побојала, те си слагала и нијеси се мене опомињала нити си марила? што ја мучах одавна, зато ли ме се не бојиш?
12Ја ћу објавити твоју правду и твоја дјела; али ти неће помоћи.
13Кад станеш викати, нека те избаве они које си сабрала; али ће их све вјетар однијети, и узеће их таштина. Али ко се у ме узда, наслиједиће земљу и добиће свету гору моју.
14И рећи ће се: поравните, поравните, приправите пут, уклоните сметње с пута народа мојега.
15Јер овако говори високи и узвишени, који живи у вјечности, којему је име свети: на висини и у светињи станујем и с онијем ко је скрушена срца и смјерна духа оживљујући дух смјернијех и оживљујући срце скрушенијех.
16Јер се нећу једнако прети нити ћу се довијека гњевити, јер би ишчезнуо преда мном дух и душе које сам створио.
17За безакоње лакомости његове разгњевих се, и ударих га, сакрих се и разгњевих се, јер одметнувши се отиде путем срца својега.
18Видим путове његове, али ћу га исцијелити, водићу га и даћу опет утјеху њему и његовијем који туже.
19Ја стварам плод уснама: мир, мир оному ко је далеко и ко је близу, вели Господ, и исцијелићу га.
20А безбожници су као море усколебано, које се не може умирити и вода његова измеће нечистоту и блато.