1Ријеч која дође у утвари Исаији сину Амосову за Јуду и за Јерусалим.
2Биће у потоња времена гора дома Господњега утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стјецаће се к њој сви народи.
3И ићи ће многи народи говорећи: ходите да идемо на гору Господњу, у дом Бога Јаковљева, и учиће нас својим путовима, и ходићемо стазама његовијем; јер ће из Сиона изаћи закон, и ријеч Господња из Јерусалима.
4И судиће међу народима, и караће многе народе, те ће расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.
5Доме Јаковљев, ходи да идемо по свјетлости Господњој.
6Али си оставио свој народ, дом Јаковљев, јер су пуни зала источнијех и гатају као Филистеји, и мили су им синови туђински.
7И земља је њихова пуна сребра и злата, и благу њихову нема краја; земља је њихова пуна коња, и колима њиховијем нема краја.
8Пуна је земља њихова и идола; дјелу руку својих клањају се, што начинише прсти њихови.
9И клањају се прости људи, и савијају се главни људи; немој им опростити.
10Уђи у стијену, и сакриј се у прах од страха Господњега и од славе величанства његова.
11Поносите очи човјечије понизиће се, и висина људска угнуће се, а Господ ће сам бити узвишен у онај дан.
12Јер ће доћи дан Господа над војскама на све охоле и поносите и на свакога који се подиже, те ће бити понижени,
13И на све кедре Ливанске велике и високе и на све храстове Васанске,
14И на све горе високе и на све хумове издигнуте,
15И на сваку кулу високу и на сваки зид тврди,
16И на све лађе Тарсиске и на све ликове миле.
17Тада ће се поноситост људска угнути и висина се људска понизити, и Господ ће сам бити узвишен у онај дан.
18И идола ће нестати сасвијем.
19И људи ће ићи у пећине камене и у рупе земаљске од страха Господњега и од славе величанства његова, кад устане да потре земљу.
20Тада ће бацити човјек идоле своје сребрне и идоле своје златне, које начини себи да им се клања, кртицама и слијепијем мишима,
21Улазећи у расјелине камене и у пећине камене од страха Господњега и од славе величанства његова, кад устане да потре земљу.
22Прођите се човјека, којему је дах у носу; јер шта вриједи?