9 And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held:
10 And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth?
11 And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled.
1О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од тебе,
2Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познаду непријатељи твоји и да народи дркћу од тебе.
3Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, ти си слазио, и горе се растапаху од тебе.
4Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око видје Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају.
5Сретао си онога који се радује творећи правду; помињу те на путовима твојим; гле, ти си се разгњевио што гријешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.
6Али сви бијасмо као нечисто што, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као вјетар однесоше нас.
7Никога не би да призива име твоје, да устане да се тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.
8Али сада, Господе, ти си наш отац; ми смо као, а ти си наш лончар, и сви смо дјело руку твојих.
9Господе, не гњеви се веома, и не помињи довијека безакоња; ево, погледај; ми смо сви твој народ.
10Градови светости твоје опустјеше; Сион опустје, Јерусалим поста пустош.
11Дом наше светиње и наше красоте, у ком те славише оци наши, изгорје огњем, и све што нам бјеше драго потрвено је.
12Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и мучати, и једнако нас мучити?