10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1А увече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,
2И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.
3Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријеснијех, и једоше.
4И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,
5И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби? изведи их к нама да их познамо.
6А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,
7И рече им: немојте, браћо, чинити зла.
8Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у оне људе, јер су зато ушли под мој кров.
9А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.
10А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.
11А људи што бијаху пред вратима кућним уједанпут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.
12Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;
13Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.
14И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.
15А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.
16А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града.
17И кад их изведоше напоље, рече један: избави душу своју и не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.
18А Лот им рече: немој, Господе!
19Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.
20Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив.
21А он му рече: ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече.
22Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор.
23И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
24Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,
25И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
26Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.
27А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;
28И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.
29Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.
30А Лот отиде из Сигора и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.
31А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.
32Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.
33И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.
34А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.
35Па и то вече дадоше оцу вина и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.
36И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.
37И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.
38Па и млађа роди сина, и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњега дана.