10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;
2И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,
3Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
4Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.
5А слуга му рече: и ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?
6А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.
7Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.
8Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.
9И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.
10Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.
11И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
12И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.
13Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
14Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.
15И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.
16И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
17А слуга искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.
18А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
19И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
20И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама његовијем.
21А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.
22А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла и метну јој око чела, и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
23И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?
24А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.
25Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.
26Тада човјек савивши се поклони се Господу,
27И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.
28А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
29А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,
30Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу.
31И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао напољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.
32И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и додаше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;
33И поставише му да једе; али он рече: нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.
34Тада рече: ја сам слуга Аврамов.
35А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња, и камила и магараца.
36И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.
37А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
38Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.
39А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.
40А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.
41Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.
42И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,
43Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,
44А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.
45Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем.
46А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
47И запитах је говорећи: чија си кћи? а она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела и наруквице на руке;
48И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.
49Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.
50А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
51Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.
52А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље;
53И извади закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.
54Потом једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.
55А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
56А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.
57Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.
58И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.
59И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.
60И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да наслиједи врата својих непријатеља!
61И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.
62А Исак иђаше враћајући се од студенца живога који ме види (јер живљаше у јужном крају);
63А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.
64И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
65И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
66И приповједи слуга Исаку све што је свршио.
67И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.