10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне.
2Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;
3И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.
4Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.
5И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.
6И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна и испеци погаче.
7Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
8Па онда изнесе масла и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
9И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.
10А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
11А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.
12Зато се насмија Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.
13Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?
14Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
15А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала. Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.
16Потом усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; а Аврам пође с њима да их испрати.
17А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
18Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи?
19Јер знам да ће заповиједити синовима својима и дому својему након себе да се држе путева Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.
20И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика, и гријех је њихов грдан.
21Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
22И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
23И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним?
24Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?
25Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље неће судити право?
26И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.
27А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
28Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет потрти сав град? Одговори: нећу, ако нађем четрдесет и пет.
29И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: нећу ради онијех четрдесет.
30Потом рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: нећу, ако нађем тридесет.
31Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: нећу их погубити за онијех двадесет.
32Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: нећу их погубити ради онијех десет.
33И Господ отиде свршивши разговор са Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.