9 Who said unto his father and to his mother, I have not seen him; neither did he acknowledge his brethren, nor knew his own children: for they have observed thy word, and kept thy covenant.
10 They shall teach Jacob thy judgments, and Israel thy law: they shall put incense before thee, and whole burnt sacrifice upon thine altar.
1Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне.
2Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;
3И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.
4Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.
5И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.
6И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна и испеци погаче.
7Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
8Па онда изнесе масла и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
9И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.
10А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
11А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.
12Зато се насмија Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.
13Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?
14Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
15А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала. Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.
16Потом усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; а Аврам пође с њима да их испрати.
17А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
18Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи?
19Јер знам да ће заповиједити синовима својима и дому својему након себе да се држе путева Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.
20И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика, и гријех је њихов грдан.
21Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
22И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
23И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним?
24Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?
25Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље неће судити право?
26И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.
27А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
28Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет потрти сав град? Одговори: нећу, ако нађем четрдесет и пет.
29И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: нећу ради онијех четрдесет.
30Потом рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: нећу, ако нађем тридесет.
31Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: нећу их погубити за онијех двадесет.
32Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: нећу их погубити ради онијех десет.
33И Господ отиде свршивши разговор са Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.