10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.
2И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.
3И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.
4А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:
5Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.
6А Фараон му рече: иди, погреби оца својега како те је заклео.
7И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,
8И сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.
9А пође с њим кола и коњаника толико да бјеше војска врло велика.
10А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.
11А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.
12И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.
13Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.
14И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.
15А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.
16Зато поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:
17Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.
18Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.
19А Јосиф им рече: не бојте се, зар сам ја мјесто Бога?
20Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.
21Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.
22Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.
23И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.
24И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.
25И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.
26Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.