9 Who said unto his father and to his mother, I have not seen him; neither did he acknowledge his brethren, nor knew his own children: for they have observed thy word, and kept thy covenant.
10 They shall teach Jacob thy judgments, and Israel thy law: they shall put incense before thee, and whole burnt sacrifice upon thine altar.
1А Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.
2И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.
3И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.
4И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.
5И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном.
6И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;
7А отац ме је ваш варао и мијењао ми плату десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;
8Кад он рече: што буде шарено нека ти је плата, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плата, онда се младило све с биљегом.
9Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;
10Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.
11А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.
12А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.
13Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.
14Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?
15Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао? па је још и наше новце једнако јео.
16Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. Зато чини све што ти је Господ казао.
17И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;
18И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.
19А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.
20И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.
21И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.
22А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.
23И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.
24Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
25И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.
26И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете?
27Зашто тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима и гуслама?
28Нити ми даде да изљубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.
29Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
30Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али зашто украде богове моје?
31А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.
32А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.
33И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.
34А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.
35А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.
36И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?
37Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће? дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.
38Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.
39Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.
40Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.
41Тако ми је био двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаесет година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плату си ми мијењао десет пута.
42Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме зацијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.
43А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?
44Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанство између мене и тебе.
45И Јаков узе камен и утврди га за спомен.
46И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.
47И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.
48И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. Зато се прозва Галед.
49А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.
50Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, неће човјек бити између нас, него гле Бог свједок између мене и тебе.
51И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.
52Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја нећу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да нећеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.
53Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.
54И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.
55А ујутру рано уста Лаван, и изљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.