10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.
2И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
3А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
4А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: зашто враћате зло за добро?
5Није ли то чаша из које пије мој господар? и неће ли по њој зацијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
6И он их стиже, и рече им тако.
7А они му рекоше: зашто говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
8Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
9У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
10А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.
11И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
12А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
13Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца вратише се у град.
14И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
15А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?
16Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару? шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
17А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
18Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
19Господар мој запита слуге своје говорећи: имати ли оца или брата?
20А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
21А ти рече слугама својим: доведите ми га да видим својим очима.
22И рекосмо господару својему: неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
23А ти рече слугама својим: ако не дође брат ваш најмлађи, нећете видјети лица мојега.
24А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
25Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
26А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако не буде с нама брат наш најмлађи.
27А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
28И један од њих отиде од мене, и рекох: зацијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.
29Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
30Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,
31Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
32А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
33Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом.
34Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?