10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1А Јаков отиде својим путем; и сретоше га анђели Божији;
2А кад их угледа Јаков, рече: ово је око Божји. И прозва оно мјесто Маханаим.
3И Јаков посла пред собом гласнике к Исаву брату својему у земљу Сир, крајину Едомску.
4И заповједи им говорећи: овако кажите господару мојему Исаву: слуга твој Јаков овако каже: био сам дошљак код Лавана и бавио се досад.
5А имам волова и магараца, оваца и слуга и слушкиња, и послах да јавим теби господару својему, еда бих нашао милост пред тобом.
6И вратише се гласници к Јакову и рекоше му: идосмо до брата твојега Исава, и ето он ти иде на сусрет с четири стотине момака.
7А Јаков се уплаши јако и забрину се; па раздијели своје људе и овце и говеда и камиле у двије чете.
8И рече: ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако друга утече.
9И рече Јаков: Боже оца мојега Аврама и Боже оца мојега Исака, Господе, који си ми казао: врати се у земљу своју и у род свој, и ја ћу ти бити добротвор!
10Нијесам вриједан толике милости и толике вјере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пријеђох преко Јордана, а сада сам господар од двије чете.
11Избави ме из руке брата мојега, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с дјецом.
12А ти си казао: заиста ја ћу ти бити добротвор, и учинићу сјеме твоје да буде као пијеска морскога, који се не може избројити од множине.
13И заноћи ондје ону ноћ, и узе што му дође до руке, да пошље на дар Исаву брату својему,
14Двјеста коза с двадесет јараца, двјеста оваца с двадесет овнова,
15Тридесет камила дојилица с камиладима, четрдесет крава с десеторо телади, двадесет магарица с десеторо магаради.
16И предаде их слугама својим, свако стадо напосе, и рече слугама: идите напријед преда мном, остављајући доста мјеста између једнога стада и другога.
17И заповједи првому говорећи: кад сретеш Исава брата мојега, па те запита: чији си? и куда идеш? и чије је то што гониш пред собом?
18А ти реци: слуге твојега Јакова, а ово шаље на дар господару својему Исаву, а ето и сам иде за нама.
19Тако заповједи и другому и трећему и свијема који иђаху за стадом, и рече: тако кажите Исаву кад наиђете на њ.
20И још кажите: ето, Јаков слуга твој иде за нама. Јер говораше: ублажићу га даром који иде преда мном, па ћу му онда видјети лице, да ако ме лијепо прими.
21Тако отиде дар напријед, а он преноћи ону ноћ код чете своје.
22И по ноћи уста, и узе обје жене и двије робиње и једанаесторо дјеце своје; и преброди брод Јавок.
23А пошто њих узе и преведе преко потока, претури и остало што имаше.
24А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре.
25И кад видје да га не може свладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човјек рваше с њим.
26Па онда рече: пусти ме, зора је. А Јаков му рече: нећу те пустити докле ме не благословиш.
27А човјек му рече: како ти је име. А он одговори: Јаков.
28Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си.
29А Јаков запита и рече: кажи ми како је теби име. А он рече: што питаш како ми је име? И благослови га ондје.
30И Јаков надједе име оному мјесту Фануил; јер, вели, Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави.
31И сунце му се роди кад прође Фануил, и храмаше на стегно своје.
32Зато синови Израиљеви не једу крајева од мишића на зглавку у стегну до данашњега дана, што се Јакову повриједише крајеви од мишића на зглавку у стегну.