10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
2И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
4Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.
5И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.
6А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
7И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
8Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
9А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
10И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
11И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
14А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
15Тада рече Бог Ноју говорећи:
16Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
19Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
20И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
22Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.