10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: изађите сви напоље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој.
2Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов.
3И рече Јосиф браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега.
4А Јосиф рече браћи својој: приступите ближе к мени. И приступише; а он рече ја сам Јосиф брат ваш, којега продадосте у Мисир.
5А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега.
6Јер је већ двије године дана глад у земљи, а биће још пет година, гдје неће бити ни орања ни жетве.
7А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим.
8И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем Фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском.
9Вратите се брже к оцу мојему и кажите му: овако вели син твој Јосиф: Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклијевати.
10Сједјећеш у земљи Гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и што је год твоје.
11И ја ћу те хранити ондје, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и што је год твоје.
12А ето видите очима својима, и брат мој Венијамин својима очима, да вам ја из уста говорим.
13Кажите оцу мојему сву славу моју у Мисиру и што сте год видјели; похитајте и доведите овамо оца мојега.
14Тада паде око врата Венијамину брату својему и плака. И Венијамин плака о врату његову.
15И изљуби сву браћу своју и исплака се над њима. Потом се браћа његова разговараху с њим.
16И чу се глас у кући Фараоновој, и рекоше: дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовијем;
17И рече Фараон Јосифу: кажи браћи својој: овако учините: натоварите магарце своје, па идите и вратите се у земљу Хананску,
18Па узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској, и јешћете најбоље обиље ове земље.
19А ти им заповједи: овако учините: узмите са собом из земље Мисирске кола за дјецу своју и за жене своје, и поведите оца својега и дођите овамо;
20А на покућство своје не гледајте, јер што има најбоље у свој земљи МИсирској ваше је.
21И синови Израиљеви учинише тако; и Јосиф им даде кола по заповијести Фараоновој; даде им и брашњенице на пут.
22И свакоме даде по двоје хаљине а Венијамину даде триста сребрника и петоре хаљине.
23А оцу својему посла још десет магараца натоваренијех најљепшијех ствари што има у Мисиру, и десет магарица натоваренијех жита и хљеба и јестива оцу на пут.
24Тако оправи браћу своју, и пођоше; и рече им: немојте се корити путем.
25Тако се вратише из Мисира, и дођоше у земљу Хананску к Јакову оцу својему.
26И јавише му и рекоше: још је жив Јосиф, и заповједа над свом земљом Мисирском. А у њему срце пренеможе, јер им не вјероваше.
27Али кад му казаше све ријечи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и видје кола, која посла Јосиф по оца, тада оживје дух Јакова оца њихова;
28И рече Израиљ: доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нијесам умро.