10 And Jabez called on the God of Israel, saying, Oh that thou wouldest bless me indeed, and enlarge my coast, and that thine hand might be with me, and that thou wouldest keep me from evil, that it may not grieve me! And God granted him that which he requested.
1А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?
2И рече: ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
3И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
4А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом говорећи: да га не би задесило како зло.
5И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.
6А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
7А Јосиф угледав браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске, да купимо хране.
8Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
9И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.
10А они му рекоше: нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
11Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.
12А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.
13А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.
14А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.
15Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.
16Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!
17И затвори их у тамницу на три дана.
18А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
19Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
20Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
21И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега. јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
22А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
23А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.
24А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.
25И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
26И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
27А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.
28И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?
29И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:
30Оштро говораше с нама човјек, који заповједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.
31А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;
32Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;
33Рече нам човјек, који заповједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
34Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
35А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
36И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
37А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
38А он рече: неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.